Штапићи се широко користе у Кини, а сада их популарно користе и у иностранству. Штапићи за јело, првобитно названи „жу“ у древној Кини, који могу да сежу до Јангшао културе (пре око 6.000-7.000 година). У почетку су штапићи били направљени од грнчарије или костију и коришћени су за подизање топле хране уместо директног хватања рукама, стога се ово може назвати кључним напретком у примитивним алатима за ручавање.

 

 

Током династија Шанг и Џоу, штапићи су коришћени заједно са „би“ (кашичицама) као део начина обедовања племића. Након династија Кин и Хан, због популаризације узгоја проса и пиринча, штапићи су постали широко коришћени међу обичним људима због њихове погодности за грануларну храну, а такође су се материјали за штапиће проширили на бамбус и дрво и добро се уклапали у сет порцеланских чинија.

 

 

У династијама Танг и Сонг, облик штапића је постао стандардизован, који су били четвртасти на врху и округли на дну и такође одражавају древни кинески концепт „Небо је округло, а земља је квадратна“, штавише, штапићи су такође постали симбол естетског живота књижевника и научника. До династија Минг и Ћинг, култура штапића је сазрела, што је могло довести до „дванаест табуа“. Касније су се штапићи проширили на Корејско полуострво, Јапан, Вијетнам итд.,

Тренутно, материјал за штапиће укључује бамбус (или дрво), керамику, нерђајући челик, итд., што зависи од личних преференција. Такође може направити различите боје и дизајне како би одговарали сету за вечеру, укључујући једноставне дизајне керамичких посуда.